The Libertarian

Месец мај се полако приближава, а Србија још увек нема владу.

На страну наизглед бескрајна препуцавања и закулисна трговина "демократског блока", још један круг избора је нешто без чега Србија мора и може.

ДС и ДСС су показале да могу заједно радити, а грађани су, жељни нормалности на политичкој сцени, то 21. јануара "поздравили" са близу 40% укупног броја гласова.

За нови круг избора "загрејани" су једино Радикали и ЛДП. Искрено говорећи, Радикали имају одличне шансе да на њима добију још више гласова него у јануару, што због пословичне дисциплине својих бирача, што због могућих "протест-гласова" револтираних и фрустрираних грађана који иначе не би гласали за СРС. Дакле, њихов мотив је јасан - и легитиман. Странке и постоје да би се бориле за гласове. Не треба, наравно, искључити ни могућност мањег одзива који би Радикалима био ветар у једра.

У свему овоме, међутим, није баш најјасније зашто се ЛДП залаже за изборе када њихов улазак у Скупштину у потпуности зависи од Лиге социјалдемократа Војводине, преко чијих су гласова и успели добити 15 мандата. Ненад Чанак се није посебно изјашњавао о новим изборима, а ЛСВ је брже-боље основала посебан блок у парламенту. Ово може да значи да постоје пукотине у тој коалицији али и не мора. Ако пукотине и постоје, вешто су скриване од јавности. Међутим, ако (или боље рећи кад) до распада дође, онда ће то бити онда када Ненад Чанак коначно схвати да је он - не Јовановић - кичма коалиције и да му Јовановић не може понудити оно за шта се ЛСВ, као изразито регионална странка, залаже већ скоро две деценије: пуна и потпуна аутономија Војводине.

Договор ДС-а и ДСС-а (обзиром да трећи партнер, Г17, у потпуности препушта решавање проблема двема поменутим странкама) је далеко боља опција од понављања избора из два битна разлога.

Први разлог је тај што нико не може гарантовати да се исто неће десити и након још једног круга; конкретно, да опет нећемо завршити у мочвари цењкања. Апатија бирача сигурно ће бити већа него на јануарским изборима, што повећава шансе Радикала да освоје још више мандата. Ако ико буде апстинирао, можемо бити сигурни да то неће бити радикалски бирачи.

Што нас доводи до другог разлога, а то је да је циљ Србије да има стабилну Скупштину и владу и да се са консолидацијом демократије и реформама (истинским реформама, не оним "билбордашким" као до 2004. г.) настави. Такође је важно да се кохабитација настави, јер Србији заиста није потребна политичка сцена "на крв и нож". То можда одговара ЛДП-у и њиховом принципу деловања "што горе, то боље" али никоме другом, укључујући ту и грађане Србије.

Кохабитација је добра ствар. Она је најбољи начин да се на српској сцени успостави партнерски однос странака - поготову оних најјачих - кроз који демократија може само јачати. Такође, кохабитација је погодно тле за развијање цивилизованог политичког дискурса који нам је тренутно, "захваљујући" одређеним странкама тзв. друге Србије, на нивоу каменог доба где се буком, увредама и апсолутним одсуством најосновнијег кућног васпитања беспотребно поларизује ситуација, а од политичке сцене прави циркус.